Priče o umoru

Dobrodošli na moj blog

08.03.2021.

elan

ima l đe ELANa pojeftino a na veliko za uzet a da nije onaj slovenaĆki ? zafalilo, zafalilo

03.03.2021.

obećanje

nekad nije ludom radovanje. nisam ja pićić ko neki pravos pa da izradim svako malo. ja što obećah sikteru to i ispunih i provedoh čitav dan u tome :) a još me potrefi da ne budemo vučko i ja ublizu, znaao je tu bit svega prije :) službo kakav bi cener u čitav iz mrkve bez kajmaka ? :))))))

26.02.2021.

proljeće

ne pamtim nikad ranije "proljeće". ne smeta mi al da se pojebalo što se pojebat moglo ne dvojim...

23.02.2021.

Emotivna Objava

kad se na ekranu pojavi: XY se javio/javila sa EMOTIVNOM OBJAVOM, hoće mi nešto bit... silovanje razuma...

20.02.2021.

Pjesma Kad Odem ( jer bilo me je sramota poslati mu je, ima tome dobrih 20 i nesto godina)

Dragi gospodine Balasevicu , Vi i ja nismo imali priliku upoznati se, a kako stvari stoje, pitanje je da li ce do toga ikada i doci. Razlog nije u necemu sto nas dvojicu licno, posebno razdvaja, jer ja sam , inace, veliki postovalac Vaseg djela. Eto, vrijeme je bas takvo da je upoznavanje tehnicki neizvodljivo. Iako vec godinama pratim Vas rad , pamtim tekstove, prelijepo upakovane misli , skidam melodije i sa velikim entuzijazmom slamam srdasca ustreptalih djevojcica, nisam , do nedavno, mogao reci da ste, bilo kada i bilo gdje, obiljezili i moj zivot duze od jedne pjesme, ili hajde, bar jednog albuma. Do nedavno, kazem... Roden sam inace u Sarajevu, neke sesdeset i devete godine. Uzgred i nije neka. U sarajevu i dan danas zivim. Problem je sto vise nisam tinejder. Kada sam takav bio ovdje je obitavao mir. Sada nije ni blizu toga .... Nije ni rat,rat nije ovakav. I tako jedne ratne godine, nije ni bitno koje, jer sve su one bojene istim bolesnim nijansama sive,bna kraju ljeta, ili pocetkom jeseni nasao sam se, po ko zna koji put, u jednom gradskom naselju, pri periferiji. Naravno, sa razlogom. I bez uniforme, bio sam pripadnik Armije BiH. Sto se ovdje kaze, puco sam liniju. Bolje je reci odvaljivao, jer, to je sa sobom nosilo malo straze, malo odmora, malo pucanja, malosvega, malo nicega. Scenario je od samoga starta bio los, bezobrazno los, sati i dani su isticali, i nisu nosili nicega pretjerano novoga ili ljepsega. Vremenom se covjek navikne na takav zivot, pa ga i ne pritisce. Taj dan se malkice izdvajao od ostalih, nije bilo pucanja. U svari bilo ga je, granate su po ustaljenoj semi padale po gradu, culi su se i rafali iz automatskog oruzja, ali sve je to bilo bilo daleko. Dovoljno daleko. Nas je samo interesovao nas i samo nas mikro-kosmos, stotinu metara duznih prema suparnickoj strani , i stotinu po dubini. Nekoliko desetina spaljenih i, gotovo iz temelja izvaljenih, kuca, koje bastaj dan niko nije dirao. Takva situacija nam je u potpunosti odgovarala, ratovanje zamara, lako se gine i gube ekstremiteti, pa je nekako bolje duskati i cekati nesto, mozda da neko drugi za tebe zavrsi rat, ili da te neko drugi zamijeni na smjeni, pa da odes kuci i na koji dan slobodnog. Taj dan je jos nesto cinilo malkice drugacijim od ostalih, dobili smo sljedovanje cigara. Srecom poveliko, petnaestak dana kasnjenja i petnaestak dana unaprijed, tri pune steke, sta je vise trebalo za dobar zivot. Naravno, uveliko se kartalo, satima vec, od rane zore, remi se vrtio, sto bodova jedan “siljak”, ni malo ni previse. Za ovalnim, ocajno masnim stolom stalno su bila cetvorica, dok su ostali, ili odustajali, ili cekali priliku da neko drugi odustane, ili da u najboljem slucaju neko ode na strazu, jer, u stvari, zbog te straze smo i bili tu. Jedino su na stolu ostajale iskrzane karte i gomila metaka. Bilo ih svih oblika, boja, velicina, jugoslovenskih, ruskih, rumunskih, madarskih, arapskih. Sluzili su kao cipovi, cigare bi stalnim mijenjanjem vlasnika i premjestanjem, iz kutije u kutiju, postepeno, ali sigurno gubile duhan, a to je luksuz koji sebi nismo ni htjeli ni smjeli dopustiti. Nismo jeli od prosle noci, a za dorucak je stigao komad hljeba uljepljen ribljom pastetom koju su patentirali nasi brigadni kuhari, a koje smo mi tako rado zeljeli pokloniti nekome drugome. I taj dorucak smo preskocili ostrasceni nadom da ce rucak donijeti nesto bolje. Kad je za rucak dosla riza u vlastitom sosu, spremljena bez i jednog jedinog priloga odlucili smo da sve nase nade prenesemo na veceru. Treca sreca, ili bilo koja, kazu. Crijeva su uveliko krcala i zeljno smo ocekivali manjerku sa hranom. Nasa glad je trajala vec neku godinu. Kartanje je postalo pravo mucenje. I napokon su je donijeli, ali nanovo hladan tus, riblja corba. Ko god je bio u vojsci sa ove strane apsolutno je svjestan uzasa o kojem se radi, nema kriterija pod kojim bi se to nesto podvelo pod hranu, sami smrad je izbijao suze na oci, a tek sta je okus cinio. Ali izbora vise nije bilo, nije se moglo izdrzati, moralo se nekako pregurati. Umrvili smo sasuseni hljeb u porcije, psovali logisticare i nekako jeli. S mukom. Vecina po par, simbolicnih zalogaja. Neko se sjetio da je blizu sedam uvecer i da bi se mogle slusati vijesti. A ja sam imao mali tranzistor koji je ocajno krcao i poznanika sa kojim sam napravio sporazum, ja njemu posudim punjac za baterije i poklonim dvije baterije, a on meni, kad je, tamo negdje, u gradu, gdje ima struje napuni dvije moje pa ja imam prijatelja na strazi. Izvadio sam malca iz jakne i ukljucio ga. Samo se zaculo krcanje. Klasika. Tiho se javila neka melodija, jedva sam je cuo. Ucinila mi se poznatom ali poodavno nisam pratio muzicare pa nisam ni shvatio o kome je rijec. Muha je zagalamio : “ Znam koja je “ KAD ODEM KAD ME ÐAVO ISPRATI GLAVNIM SOKAKOM I KAD MESECINA ZAVEJE MOJ TRAG NEMOJ TUGOVATI JER JEDNOM SVAKOM, MALI NEMI SLAVUJ DOLETI NA PRAG KAD ODEM KAD ZAURLA VETAR ZIMSKE OCE NASE I KAD MRTVO LISCE POTERA U KAS ZA KAZNU PROGACE I TAMBURASE ZBOG POGRESNE PESME U POGRESAN CAS HEJ BUDI JAKA TI NAJLAKSE JE PLAKATI TO NAM SAMO GOSPOD SVIRA JESENJU SONATU SNIO SAM VRATA U TOM SUHOM ZLATU STRAH ME DA PROÐEM A PROCI CU ZNAM LAF SI STARI TI NEMOJ SVE POKVARITI KRESNI SAMO JEDNU SVE]U NA SVETOGA JOVANA Pjesmu je znalo dvoje, troje od nase male zajednice, ostali su bili stariji i furali su se na papanijadu. Vec su pocele pristizati ozbiljnija negodovanja : " Joj, bolan, ukini tog pedera, daj nam vijesti " Muha se nije dao, prihvatio se tranzistorcica i nije ga ispustao iz ruku. " Sta Vi papaci znate sta je svirka " rece namjestajuci opaki izraz lica. Pomalo je smijesno izgledao takav, poput klovna, crvene starke, poderane maskirne pantalone od JNA satorskog krila, neka razvucena majica totalno nedefinisane boje, a na sve to, on sav namrgo|en. KAD ODEM KAD U PROZOR STAVIs PRVU HRIZANTEMU I KAD POPUCAJU DIVLJI KESTENI NE PALI U ZALUD FENJERE NA TREMU KAD ME OTMU MAGLE JEDNE JESENI HEJ BUDI JAKA TI... Pjesma je izgurala svoje,on je prebacio na neke vijesti i situacija se stabilizovala Rece : " Sta ja imam od ove pjesme, pa od nje nema nista ni Balas, sto je prodo albuma sa njom prodo je, sto je koncerata otpjevo sa njom otpjevo je.Valja meni smirit ovog pacovcinu u stomaku. Karlo je uvijek gladan !” Mrljavio se jos koji tren po stolici, onda, ko nesto, skonto, ustao i izasao iz spavaone. Slusanje vijesti je imalo samo jedan smisao, jadan smisao, trebalo je saslusati bilo kakvu informaaciju pa da mi razbacimo solidnu cumur pricu, ofanzive, proboji, vojna interverncija, snage korpusa i tako u nedogled. Mali ljudi razglabaju o velikim stvarima. Zaculo se par pucnjeva ali nas nisu tangirali. Naglo se zaculo lupanje, uzurbani bat koraka i u kucu je uletio jedan nas : " Nekog je spucalo tamo kod kuce sa vodom " Ne sjecam se svega bas najbolje, rat je kao stvoren za amneziju. Pamtim da sam bio jedan od onih koji je zgrabio automat i nekoliko okvira sa municijom, i da sam otrcao transeeom do mjesta odakle je najkracom cistinom trebalo do te, uklete, kuce. Znam samo da mi nije bilo ni najmanje jasno otkud se uopste neko nasao tu, potpuno je bila otvorena prema njihovom snajperskom gnijezdu, i mi smo pred nju isli samo nocu, da uz minimalnu buku i veliku srecu nalijemo vodu. Cesto je i to samo ostajalo na pokusaju. Protrcao sam kroz podivljalu travu, izvukao se metar dva od jednog drveta i poceo pucati prema njima, jedan rafal, drugi rafal. I ostali su ucinili slicno i nastala je bjesomucna pucnjava sa obje strane.Neko je pronasao tijelo i stali su ga izvlaciti. Krajickom oka sam sam vidio razbucanu glavu, kravavu kosu u rani. Prepoznao sam Muhu. Jos je davao znake zivota, lobanja mu je pulsirala, disala. Ruke je drzao sklupcane na stomaku. Skroz zgrcene. To mu bi, valjda, zadnja svjesna koordinacija uma i tijela. Neko je donio deku u koju su ga stavili. Pod treskanjem ruke su se razmakle i iz tog stiska se rasulo desetak sitnih, crvljivih jabuka.Obicne divljakuse toliko kisele da ih je muka jesti. Lobanja je jos pulsirala. Izvukli smo se, na brzinu mu previli glavu i beskonacno dugim i uskim transeama odnijeli do saniteta. Nije izdrzao, izdahnuo je, par sati kasnije, u nekoj od bolnica u gradu. Nije ni dolazio svijesti. Mi smo, na zalost, i predvidali takav kraj, tako precizan pogodak u glavu, sa tako male udaljenosti, se ne prezivljava. Jednog momka vec odavno nema. Mozete doci do pogresne impresije da Vas djelimicno optuzujem za njegov nestanak, sto ja zaista ne mislim. Mozete pomisliti kako je glupo poginuo zbog par sugavih jabucica ali ni to nije istina, jer ja, koji sam vec toliko dugo u ratu, u sustini, i ne znam nikoga ko je pametno poginuo, a toliki drugi su bili mnogo neviniji od njega, tek rodene bebe, nepokretni starci i bolesnici. On je ipak bio vojnik jedne Armije u ratu, i kao takav je i poginuo. Ni prvi ni posljednji. Vi ste Vase pjesme pisali iz svoje duse, poklanjali ih milionima, a oni su ih voljeli kao svoje. To je lijepo. Ali samo jedna je imala sudbinu. Napisana je mnogo vremena prije nego je zazivljela ili umrla, kako vam drago. Suvise se slucajnosti poklopilo. Mislio sam da bi Vas to moglo zanimati.

18.02.2021.

Navodno istinita anegdota

Jedan ovdasnji mangup se zateko u obliznjoj zemlji na nakom groblju gdje su se neki njegovi nekad kopali. E valjda ponestalo mjesta i munta ga pop da on to proda, te dobacise do cifre od 6 milja evrica, i on ko teska srca pristade. A na kraju ga pop jos ko obazrivo upita, A sta cemo sa kostima ? A ovaj puno manje obazrivo odgovori Pravi grah sa njima ....

15.02.2021.

potpuno zaboravljeni samouki genije Dragiša Nedović

u nekakom narućivanju pjesme, zamolim muzikanta da nastavi i poslije 4te strofe svirat U lijepom starom gradu Višegradu ,a muzikant me stade ubjeđivat da ta pjesma ima isključivo 4 strofe. e danas pjevamo i i PETU !!! kakvu sad petu !!! nema to. e ima- “Ustaj, isprati me, moram da putujem u Srbiju idem, mome rodnom kraju, za tobom ću Kiko vječno da tugujem jer sam tebe draga ostavio mladu”. muk, i među muzikantima i ko gostima. i rekoh jebite se redom, sad ide 10 ak pjesama u nizu, jest da ih pola ne znate svirat i jest da sam im pola pozaboravljo texta, al neka, za svaku mislite da su isključivo NARODNE, ja l bosanska, ja l srpska, ja l dalmatinska, al sve ih je, nekom magijom, jedan te isti čovjek napravio, zaboravljeni genije DRAGIŠA NEDOVIĆ... meni to nevjerovatno, živiš u kafani i od kafane, a ne znaš elementarno ... ako prije nije bilo lako doći do činjenica sad bar nije, znate ljudi nekad i proguglajte... evo šta se u trenu može saznati: Dragiša Nedović je bio samouki pesnik, kompozitor i muzičar, autor brojnih pesama koje su opšteprihvaćene kao izvorne. Autor “U lijepom starom gradu Višegradu”, “Prođoh Bosnom kroz gradove”, “Kad si bila mala Mare”, “Stani, stani, Ibar vodo”, “Ajd’ d’ idemo Rado”… proživeo je uglavnom u siromaštvu i anonimnosti svoj kratki vek. Rođen je 20.jula 1916.godine u Kragujevcu, u siromašnoj gradskoj porodici, koja je brojala devetoro dece. Otkako se opismenio, Dragiša je pisao i komponovao pesme. Sam je i naučio da svira gitaru, pa se, sa svega šesnaest godina, otisnuo od kuće u beli svet. Krenuo je peške, sa svojom starom gitarom, najpre po Srbiji, sa idejom “da narod čuje njegovu muziku”. Tada je nastala (autobiografska) pesma “Siromah sam druže”, koja je svojevremeno proslavila Mileta Bogdanovića. Potom odlazi u Bosnu, gde se upoznaje sa sevdalinkama. U Višegradu je kao dvadesetogodišnjak voleo jednu Kiku, i posvetio joj pesmu “Jutros rano slušam”, koja je kasnije preimenovana u “U lijepom starom gradu Višegradu”. Pesmu je proslavio Himzo Polovina pedesetih godina, ali je izbacio jednu strofu: “Ustaj, isprati me, moram da putujem u Srbiju idem, mome rodnom kraju za tobom ću Kiko vječno da tugujem jer sam tebe draga ostavio mladu”. Ova pesma je postala svojevrsna himna Višegrada. Kasnije, put je Nedovića odveo do Dalmacije, gde je napisao brojne pesme, koje su se dugo smatrale izvornim dalmatinskim. Najpoznatije su “Kad si bila mala Mare” (originalan naziv “Mare, Mare, srićo moja”), “O lipa ti neznanko”, “O brodiću beli”, “Split”, “Jadrane plavi”… Posle nekoliko godina, vraća se u Kragujevac, gde nastavlja školovanje. Nije imao dovoljno novca za gimnaziju, pa je završio mašinbravarski zanat. U Kragujevcu ga zatiče Drugi svetski rat. 21. oktobra 1941. godine izveden je na streljanje u Šumaricama, ali ga prepoznaju kao muzičara, i deportuju u nemački grad Dormagen. U Dormagenu kao ratni zarobljenik provodi četiri godine. Vraća se u rodni grad i, razočaran, saznaje da je veliki broj njegovih tekstova uništen. Ipak, nastavlja da komponuje i piše pesme. Pedesetih godina, u Smederevskoj Palanci, sa prijateljima osniva prvo Udruženje kompozitora i pisaca pesama sa narodnim motivima. Pored njega, članovi su bili Petar Tanasijević, Miodrag Krnjevac, Vita Životić i Obren Pjevović. Za vreme boravka u logoru, oboleva od tuberkuloze, i 1950.godine piše tužnu pesmu “Pluća su mi bolna”. Pesma je ubrzo, od strane CK, zabranjena za javno izvođenje zbog velikog broja samoubistava. Tek kada je posle par godina, na jednom prijemu Jovanka Broz naručila ovu pesmu od Nade Mamule, zabrana je prekinuta. Dragiša Nedović umire u svojoj pedesetoj godini od infarkta, 31. januara 1966.godine. Imao je dvoje dece, sina Aleksandra i ćerku Radu. Iza sebe je ostavio neistraženu zaostavštinu ogromnog značaja i veliki broj pesama koje se pevaju i dan danas, kao izvorna, narodna i starogradska muzika. Brojne pesme su nestale, uništene ili pokradene… Poznatije pesme Dragiše Nedovića: “Smederevo, grade od starina”, “Kome šumiš, oj Moravo”, “Negde u daljini pogled mi se gubi”, “Na Moravi vodenica stara”, “Šumadijo rodni kraju”, “Kosio sam seno, dole kraj Morave”, “Bašto moja, puna li si cveća”, “Siromah sam druže”, “Harmoniko moja, suzom nakvašena”, “Ajd’ d’ idemo Rado”, “Jesen prođe, ja se ne oženi'”, “Lepe li su nano, Gružanke devojke”, “Stani, stani Ibar vodo”, “Obraše se vinogradi”, “U lijepom starom gradu Višegradu”, “Prođoh Bosnom, kroz gradove”, “Pluća su mi bolna”, “Ja posadih jednu ružu belu”, “Ja ne žalim oči svoje”, “Ako pitaš srce moje”, “Teci teci hladna Jesenice”, “Tebi moja Šumadijo”, “Što da žalim mladost svoju”, “Pokraj Ibra, mala varošica”, “Kome šumiš, oj Moravo”, “Igra kolo kraj Nišave”, “Zarudela zora na Moravi”, “Beograde, grade na Dunavu”, “Odrast’o sam dole, kraj same Morave” … jebo te kakav savršeni niz za pofina deneka :) dragiša i toma, nema dalje :)

09.02.2021.

Filozofija Do Pola Napunjene Čaše

Halid spomenu kao nastupe/ pristupe svijetu svojih šćeri a meni se ukaza Filozofija Na Pola Napunjene Čaše. u svemu postoje bazna 2 tipa ljudi, jedni vide na pola punu čašu a drugi na pola praznu čašu (naravno postoje i dramatićni procenat onih što u stvari nikad ništa i ne vide i ne ćuju i ne primijete, al preskoćićemo priču o njima). i stalno i u svemu tako gledaju. nekome problem, nekome prilika. nekome svijetlo, nekome crno. nekom tuga, nekome veselje. nekome strepnja, nekome olakšanje. pretpostavljam da je do po rođenju darovanom karakteru, do sretna ili nesretna djetinjstva, skrivenih i neskrivenih iskustava, nekako jedno u mladosti a nekako drugo u starosti, ali pred ljudima ista čaša, sa isto do pola vode, a jednima prazna a drugima puna. kao i u mnogim drugim stvarima i tu sam najmanje rećeno bipolaran, trećina stvari mi je napola prazno a trećina napola puno, a ona preostala trećina ne znam gdje bi pa se pogubim kako se sa tim nosit ... sve na prvu jednostavno a svega mi pravo zajebano, u par rijeći filozofija života stati može... ps jebi šemso kolko hoćeš me, al tako ti je ovo, iz srca mi :))))

05.02.2021.

Evo jedna savrsena budalastina za pravosa, molim detaljno iscitat clanak :)

https://www.klix.ba/magazin/film-tv/hrt-kao-u-nadrealistima-fascinirani-su-ucenicom-koja-pored-srpskog-govori-i-hrvatski-jezik/210203030

03.02.2021.

naprđivanje

nacionalni sport u balkanaca, a samim tim i bošnjaka, je bezumno naprđivanje da njegovo što jaće avto troši neobjašnjivo manje goriva, od proklamovanog, uz sve moguće turaže i šaltaže uz/niz ivan ili bradinu, a pogotovo da recimo neki blago vremešni 2.5 turbo kurac palac zimi jedva po gradu, od semafora do semaffora, stuće 5, možda max 5 i po litara... i to slušam godinamaaaa, u stvari decenijama.... jebo te, nema muška sijela da se nekad to ne potegne. i kakav jesam, vazda najebem, dođe se do našeg bjelkana, nakav 1.7 cdti sa 110 konja, nije ni on neko rano mu ddjetinjstvo, i skonto sam da hoće hladno od 8 do 10 spržit, a znalo mi se ćinit da poćesto prebaci i preko toga, al ja to ne pratim, jer potrošnja ide nekim svojim neuhvatljivim tokom, iz nekog razloga nekad više, iz nekog razloga nekad manje, ali kad prvi put blikne žuta, znam šta mi jee ćinit, uredno sprcam pun rezervoar, ima se može se, ne treba mi svako malo najnovija majica ili mobitel, pritisnem onu puljku za ko fol anuliranjee, i goni... meni je sipat i kad troši 3 i 33... al onaj momenat kad ja njima iskreno i zbunjeno kažem da nemam pojma kolko to moje troši, pa kad još naknadno skontaju da se uopšte ne zajebajem nego da uopšte o tome ne razmišljam i ne shvatam poentu da se delje bi-bi od 5o milja i više koje ide na cenera na hiljadu kilometara.... :)))) PS znam da pravos stoićki podnosi boli glava potrošnju svog moskvića, valja braći donirat za konaćne rafinerije za bezolovni super... znam da sikter sipa u ime države kolko treba i da je zadovoljan sa onom 'iljadom kruna što pretekne za žvaka, taman je to tu negdje ... ali znam i da su šemsu vodili u matićnu fabriku vozila mu,u najudaljenije inostranstvo nam, nema šta nudili mu nisu da otrije tajnu kako mu auto ima barem 30 konja više a isto tako troši oko 2 litra manje, ali nije se dao, nije im tajne odao, jednom majstor, uvijek majstor ...


Stariji postovi

<< 03/2021 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031