beats by dre cheap

imena prije statistike

Smrt je nekako brzo došla u taj naš mali park. Tri nanovo izgrađene zgrade četvorospratnice, 3 ulaza u prvoj, 5 u drugoj, 2 u trećoj. Uglavnom useljeni mladi bračni parovi, već sa djecom, ili sa djecom u nastajanju. Baš nas je bilo nemilice, i velikih, i malih, i srednjih, i svakakvih. Djece. Prave djece. Prvi je otišao Dado Riba. Il sam negdje pročitao, il mi je neko u pismu napisao, služio JNA ja tada. Našli ga, sa njegovih 17 ili 18, ja l predoziranog heroinom, ja l ugušenog od duvanja l(j)epka iliti sintelana. Ono pripreme za poslije, ma ni godinu poslije, masovni pristup drogama na svakom mjestu i u svako vrijeme, skupljanje finansija. Furo se u hevi metalce, noso pravu, skupu, kožnu motorku, plato Skenderije i tako to. Pito sam neke koji su mogli ko nešto znat, ali neodređeni bili, valjda se odvojio od raje od parka. Nekako vazda bio tužno drugačiji. Imo veliku glavu i ko napuhane oči i obraze, otud mu nadimak Riba. Bio jedinac. U lošem braku, otac, ko ko maglu pamtim sijed i stariji, visok, majka ko dosta mlađa, crnka, ko htjela se nešto. Jedra. Ništa stari njoj nije mogo, sad to znam. Imala nekakvu aferu, vjerovatno i više njih, ali mi pamtimo, nekakav, jebo te i sad znam da je bijeli tas-ov golf, poslijepodne ili navečer, i drapanje sa nekim likom. Trajalo je to dugo, dugo. Mi djeca krišom virkali skriveni među autima. Naravno kad Riba samoincijativno ode kući. Pa slušali njihove prebučne svađe. Pamtim, ko i u svakoj tadašnjoj kući ili stanu, ogromni regal sa puno polica, a na njima stotine i stotine malih sitnih igračaka, kipića, suvenira, sve sterilno poredano, očišćeno, nedirano. Te roditelje nisam vidio od svoje srednje škole, nisam ni Ribu viđo, nego eto nekako čuo šta je bilo. Onda je umro Bero. On ko djete rano oca izgubio, veze više nemam da l od bolesti il možda u saobraćajki, obzirom da mu je taj stari vozo ogromnu službenu volgu. Ostali mama, mlađa sestra i Bero, godinu stariji od mene. Nije imo posla poslije srednje mašinske, nešto ga nije išo faks, nekako se sredilo da ode ko građansko lice na jna brod. I od tamo ga vratili. Taman se kuhalo i zakuhalo u Hrvatskoj. A on Hrvat. E sad je l to imalo kake veze nemam pojma. Al znam da smo kolektivno, ma čitav park, išli autobusom na sahranu u Kreševo, pamtim kuću žalosti u jednoj strani i na skroz drugom kraju mjestašca, na nekoj drugoj strani, groblje. I pamtim otvoreni drveni kovčeg i u njemu metalni sanduk sa staklenim malenim djelom. Tako su mrtve vraćali iz JNA. I čini mi se da je uz kovčeg stajao nekakav vojni policajac, sa onim tipičnim bijelim uprtačima. Šta je bilo, mi saznali nismo. Naravno išlo se na to da je bio pogrešan momak na pogrešnom mjestu među pogrešnim ljudima. I onda mama i sestra u crnini, sa čudnim trajnim punđama, vječito uštogljene i ispršene. Ko voštane. U nekom momentu rata samo nestale iz parka i od tada nemam pojma gdje su i šta su. Pa je red došo na Gigu. Mlađi brat Sine, starijeg godinu od mene. Rat u okolišu posvuda. A njega zapala JNA u koju se već masovno nije išlo. Pa mu se valjda sredilo da bude u Maršalci. A Giga bio nekako ko čudniji od nas i ko dijete, malkice povučeniji. I onda dođe vijest da je mrtav. I ni za njega se ne sazna šta bi, pričalo se o samoubistvu, vješanju, metku na straži, ali i metku dežurnog oficira jer je Giga striktno htjeo kući na manje od 500 metara vazdušne linije. A rat samo što se nije ozvaničio, pucketalo se na sve strane po rubnim padinama. I njegovi su odmah početkom rata nestali ko i većina komšija srba, isto magijom, godinama poslije nakucam Sinu u Australiji, profilom dominira srpska ili srbijanska zastava, meni to nekako isti kurac. Pa ga popuši Dejo. Repac. S tim da je već bio rat, ali da večina parkovaca to nije željela ugurati u mozak. Pa jebenih 20 godina smo svi, ali bukvalni svi, rasli i srasli jedni sa drugima. Iz dana u dan. Isto jedna ogromna porodica, svi sve jedni o drugima znali i jedni sa drugima bili. Jedinac. U samohrane majke. Sa lošim poslom. Samo što je došo iz JNA. Ma čisto djete još. Prvi se namah prijavio u rezervu murije, ni 50 metara mu od prozora, odmah ko naka kurčeva specijalna. Mi se još zajebavali po parku i igrali lopte i koše i čekali da se tronacionalci dogovore. Da možemo na samo što nije ljetnji standardni raspust, more, koke i tako to. Zjanio, sa još par kolega, u nekakvom kombiju, sa zavarenim dodatnim pločama ko ojačanje, negdje na nakoj intervenciji tamo negdje oko jevrejskog ili iznad Souk Bunara. U glavi nakav ko razgovor sa klupe, on slobodan i objašnjava nam svoju potrebu da učestvuje. Posthumno je odlikovan Ylatnom policijskom značkom, to je možda, ali samo možda, majci nešto značilo dok je lagano al sigurno venula i uvenula za njim... U to, još malo, još samo malo, za koji dan, rat se zaoprave pretvorio u rat, i od tad više nije bilo zajebancije, ginulo se i ranjavalo i nestajalo iz grada i države na dnevnoj bazi, sve je postalo statistika. Eto, ko oni, prvi, zapalo ih, da budu uvertira ...

Priče o umoru
http://umor.blogger.ba
31/01/2019 08:50